Šta je maligno oboljenje?
Rak, takođe poznat kao zloćudni tumor ili maligna neoplazma, predstavlja grupu bolesti koja uključuje abnormalni rast ćelija sa potencijalnom mogućnošću da napadne ili se proširi na ostale delove tela. Mogući znaci i simptomi uključuju: novi čvorić, abnormalno krvarenje, produženi kašalj, neobjašnjivi gubitak težine, kao i promene u pražnjenju creva između ostalog.
Neki od faktora rizika su upotreba duvana, gojaznost, loša ishrana, nedostatak fizičke aktivnosti, konzumiranje alkohola, genetska predispozicija. Među ostalim faktorima se nalaze neke infekcije, izloženost jonizujućem zračenju i zagađivači iz životne sredine. U zemljama u razvoju skoro 20% slučajeva raka je posledica infekcija kao što su hepatitis B, hepatitis C i humani papiloma virus. Ovi faktori delimično deluju tako što menjaju gene ćelije. Obično je potrebno da dođe do većeg broja takvih genetskih promena pre nego što se razvije rak.
Prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, godišnje od raka oboli 36000 ljudi, a više od 20000 života rak odnese. U poslednjih 20 godina stope obolevanja od malignih neoplazmi su se udvostručile. Najuobičajeniji tipovi raka kod muškaraca su rak pluća, rak prostate, kolorektalni rak i rak želuca, dok se kod žena najčešće javljaju rak dojke, kolorektalni rak, rak pluća i rak grlića materice.
Šta je onkologija?
Onkologija je multidisciplinarna nauka koja se bavi tumorima. Ime onkologija potiče od grčke reči “oncos” tumor i “logos” nauka. Tumor predstavlja grupu ćelija na koju telo nema uticaj, tj. telo nema uticaj na nekontrolisani rast i ubrzano razmnožavanje ćelija u tumorskom tkivu.
- Benigni tumori grubo rečeno “ne metastaziraju” dobro su ograničeni , ali mogu zbog svoje lokalizacije ponekad da ugroze život pacijenta.
- Druga reč koja se koristi za tumor jeste RAK i odnosi se na zloćudne tumore tj. grupe ćelija koje imaju sposobnost prodiranja kroz krvne sudove , limfne kanale, kroz tkivne membrane i na taj način se šire u susedna tkiva i udaljene organe-metastaziraju.
- Maligni tumori mogu biti neinvazivni “carcinoma in situ” i sastavljeni su od ćelija koje imaju morfološke osobine malignosti, sa međusobno izmenjenim odnosom, ali ne probijaju membranu na kojoj se nalaze tzv. bazalna membrana.
- U visokom procentu ćelije neinvazivnog malignog tumora probijaju bazalnu membranu i prelaze u invazivni maligni tumor. Invazivni maligni tumori se dele prema tkivu iz kog potiču na:
- Karcinome – tumore epitelnog (planocelularni, tranzitiocelularni, bazocelularni) i žlezdanog tkiva (adenokarcinomi).
- Sarkome – tumore potpornog, mezenhimnog tkiva
- Leukemije i limfome – grupa neoplazmi mezodermalnog porekla
- Embrionalne tumore – porekla embrionalnih ćelija
- Tumori nervnih ćelija
Tumori se razvrstavaju i razlikuju prema organu iz koga su nastali, te se često zovu prema njemu, a ne prema tkivu iz koga su nastali (tumori dojke, tumori pluća, tumori debelog creva..)
Šta podrazumeva lečenje pacijenta sa onkološkom bolešću?
1. Otkrivanje maligne bolesti
Maligna oboljenja su drugi po učestalosti uzrok smrtnosti sa tendencijom rasta. U poslednjih 20 godina udvostručila se stopa oboljevanja od malignih neoplazmi. Otkrivanje maligne bolesti u što ranijem stadijumu daje najveću mogućnost za uspešno lečenje. Tumori mogu dati najrazličitije simptome i znake, u zavisnosti od mesta u organizmu gde se razvijaju. Nažalost većina tumora specifične simptome i znake daje u kasnoj fazi kada je bolest uznapredovala i kada je efikasnost lečenja znatno manja, sa jedne strane a sa druge opšti simptomi i znaci nisu specifični samo za tumore već se javljaju i kod drugih oboljenja. Pregled od strane lekara je uvod u dalju dijagnostiku tumora nakon čega slede laboratorijske,radiološke dijagnostičke metode, hirurška i patohistološka dijagnostika.
2. Procena stanja
Procena stanja podrazumeva primenu dijagnostičkih metoda najčešće iz oblasti radiologije ( RTG, ultrazvučni pregled, kompjuterizovana tomografija, magnetna rezonanca, scintigrafija, PET/CT…) da bi se ustanovila proširenost maligne bolesti u organizmu. Procena stanja se vrši po pravilu pre započinjanja nekog od modaliteta onkološkog lečenja i nakon toga. Odluku o primeni određenog tipa onkološkog lečenja donosi konzilijum lekara specijalista koji u sastavu ima medikalnog onkologa, radioterapeuta, hirurga i patologa. Razvoj precizne medicine je nametnuo proširenje članova onkološkog tima. Molekularnim profilisanjem tumora dobijaju se informacije koje nam daju podatke o genetskim mutacijama u tumorskoj DNK/RNK, na osnovu koje se može doneti odluka o primeni „ciljanog” leka. Zato u sastavu tima lekara je potrebno da učestvuje i molekularni biolog-genetičar.
3. Lečenje
Lečenje onkološkog pacijenta je kompleksno i zahteva multidisciplinarni pristup. Tri su osnovna modaliteta lečenja u onkologiji: hirurgija, radioterapija i medikalna onkološka terapija.
U današnje vreme se teži personalizovanom pristupu, što podrazumeva da se na osnovu karakteristika tumorskog tkiva sa jedne strane i karakteristika obolelog pacijenta ustanove prediktori koji će ukazati na najefiksniju terapijsku opciju.
Simptomatska i suportivna terapija
Kontrola bola i simptoma predstavljaju važne stavke tokom lečenja pacijenata u svim fazama bolesti. Palijativna nega je posebno značajna kod onih sa uznapredovalom bolešću.
Hemoterapija
Hemoterapija ili citostatska terapija se koristi u lečenju malignih bolesti, i predstavlja davanje lekova koji dospevaju do tumorskih ćelija i direktno ih uništavaju ili sprečavaju njihovu deobu. Pored hirurškog tretmana, hemoterapija se smatra najefikasnijom metodom lečenja maligniteta.
Tipovi hemoterapije:
- neoadjuvantna hemoterapija je upotreba citostatika pre hirurške ili zračne terapije, da bi se smanjio tumor, ili pokušalo zaustavljanje napredovanja već proširenog tumora.
- adjuvantna hemoterapija je upotreba citostatika radi uništavanja preostalih malignih ćelija nakon hirurškog lečenja. Dodatni cilj jeste da se spreči ponovni nastanak tumora.
- Palijativna hemoterapija predstavlja terapiju kojom se olakšavaju simptomi prouzrokovani rakom. Koristi se u odmaklim stadijumima, kako bi se omogućio adekvatan kvalitet života.
- Hemioprevencija se smatra tretmanom budućnosti u lečenju tumora. Suština nije uništavanje malignih ćelija, nego uspostavljanje funkcije normalnih ćelija. Na taj način se sprečava nastanak tumora.
Citostatici ne deluju samo na ćelije raka, nego i na zdrave ćelije organizma. Iz tog razloga, je bitno da se povoljni efekti lečenja postižu pravilnom kombinacijom lekova. Pokazalo se da, radi veće efikasnosti, hemoterapija se ponavlja ciklično, nekoliko puta. Neki lekovi deluju bolje ako se daju kontinuirano, a ne odjednom.
Način primene hemoterapije zavisi od vrste lekova. Večina se prima preko vene (intravenozno), ali postoje citostatici koji se mogu dati u mišić (intramuskularno) i na usta (oralno). Kod intravenske aplikacije hemoterapije, mogu se koristiti posebni kateteri koji se postave u velike vene, portovi koji se postavljaju ispod kože i na taj način se štede periferne vene od mnogobrojnih uboda i potencijalnih neželjenih efekata.
Neželjena dejstva hemioterapije
Hemioterapija ponekad može izazvati neprijatna neželjena dejstva. Većina lekova koja deluje na ćelije raka privremeno dovodi do smanjenja broja normalnih belih krvnih zrnaca. Kad do toga dođe postoji veća verovatnoća da se pojavi neka infekcija. Neki citostatici mogu izazivati mučninu, pa čak i povraćanje i dijareju. Ostali neželjeni efekti koji se mogu pojaviti su umor, opadanje kose, utrnulost i peckanje, rane na rukama. Osobama ženskog pola se ne savetuje da ostanu u drugom stanju tokom trajanja hemioterapije, kao ni muškarcima da rade na dobijanju potomstva, jer hemioterapija može škoditi razvoju fetusa. Važno je koristiti efikasna kontraceptivna sredstva tokom tretmana i određen period posle toga.
4. Praćenje onkološkog pacijenta
Praćenje onkološkog pacijenta se vrši prema ustanovljenim protokolima koji određuju dijagnostičke procedure i preglede, u zavisnosti od osnovnog malignog oboljenja, njegove proširenosti i primenjenog terapijskog modaliteta.